Biti gospodar sopstvenog života – kako i zašto sam dao otkaz u firmi u kojoj bi mnogi želeli da rade?

Tog dana, 1. jula 2012. godine, uoči mog 26. rođendana, napravio sam vrlo značajan korak ka nečemu što za mene predstavlja jedan od najviših životnih ciljeva – biti gospodar sopstvenog života. Predstaviću ovde moj lični slučaj iz sopstvenog ugla gledanja životne vrednosti. Možda neke ovaj tekst motiviše da urade nešto slično ili da, na kraju krajeva, barem razmisle u tom pravcu.

Elem, nakon završene osnovne, srednje i više elektrotehničke škole relativno brzo i lako sam našao posao web developera u jednoj mladoj firmi punoj potencijala, koja je ispostaviće se za relativno kratko vreme postala veoma ozbiljna firma u svojoj delatnosti ne samo u Srbiji već i na svetskom nivou, barem kada pričamo o profitu i popularnosti. Iako u Srbiji nije lako naći posao, možda sam i imao sreće, ali svakako sam imao i znanje, pre svega. Pod terminom “znanje”, ne mislim samo na znanje, diplomu i kvalifikacije za određeni posao (radno iskustvo nisam uopšte posedovao), već i znanje tipa gde taj isti posao tražiš, na koji način i pod kojim uslovima. Tokom naredne dve godine rada u firmi, napredovao sam u svom poslu, stekao sasvim solidno iskustvo, i kao neko ko nije sklon bespotrebnom rasipanju, uštedeo i određenu svotu novca, sve je delovalo sjajno… Da, sada nastupa ono čuveno “ali”.

Šta se to dođavola dogodilo?

Ali, posle određenog vremena (oko dve godine nakon zaposlenja), počelo je da se nagomilava neko nezadovoljstvo u meni. Imao sam utisak da zbog obima posla i načina rada ne mogu na pravi način da se posvetim većini stvari koje volim i želim da radim u svom životu. Slikovito rečeno, kao neka provalija prema kojoj sam se konstantno kotrljao, a vremena je bilo sve manje i manje. Ok, postojale su i određeni stvari koje mi se nisu dopadale u samoj firmi ali one nisu bile presudne i ne bih ovde akcenat stavio na samu firmu, već na generalan princip i sistem rada od “9 do 5”, ili kako je to bilo u mom slučaju, od 8 do 5… pa nekad i mnogo, mnogo više. Iako je u mnogim srećnijim zemljama kapitalizam solidan društveni sistem (čitaj: kompromis), nije mi omiljen, pogotovo u Srbiji gde se on često graniči sa robovlasništvom.

Odluka

Sve što sam ikada radio u životu bio je određeni kompromis. Jesam sanjar, ali još kao mali sam shvatio da život nije bajka i da ništa nije savršeno. Uostalom, shvatio sam i još jednu vrlo bitnu stvar, kada bi sve bilo dobro – bilo bi nam svima jako dosadno, život bez izazova bio bi gori od smrti. Sve je suma pluseva i minusa koji na kraju daju rezultat koji smatramo vrednim ili nedovoljno vrednim da u njega uložimo  svoje vreme i energiju. I srce pre svega.

Evo kako je okvirno izgledao moj prosečan dan u tom periodu života:

• 07h – ustajanje
• 08h – dolazak na posao
• 12h – pauza za ručak
• 13h – povratak na radno mesto
• 17h – odlazak kući, ili na probu, snimanje u studiju, ili povremeno viđanje sa prijateljima, devojkom… a sve to u onoj meri u kojoj su mi vreme i energija dozvoljavali.

I tako, gotovo svaki božiji dan, dve i po godine. Napokon, posle nekoliko dana ozbiljnog razmišljanja, rešio sam da dam otkaz. Evo kako je izgledala moja lista pluseva i minusa na temu “moj posao, firma i ja kao njen zaposleni”, u danima odluke:

Minus (-):

• Fiksno radno vreme, nemogućnost prilagođavanja drugim ljudima i stvarima koje bitno utiču na kvalitet mog života, a treba ponekad da se dese i u periodu od 08-17h, a ne isključivo nakon toga.
• Malo sna, čitaj, manjak energije i hronična izmorenost koja utiče na sve što radim pa i na sam posao. Kontraproduktivan režim.
• Nezdrav život, sedenje u kancelariji po čitav dan ispred računara u kontinuitetu.
• Mogućnost ličnog usavršavanja samo u onoj meri i pravcu u kojoj gazda ili trenutni klijent to dozvoljavaju. Dakle, ograničavanje.
• Stres, prouzrokovan gomilom stvari koje “moraju” da se završe u određenom roku koji bira neko drugi, a ne ti sam. Dakle, ponovo jedan vid robovanja.
• Slab socijalan život. Večernji izlazak koji se za mene obično završi ranije nego za većinu prijatelja i ljudi koji ne moraju da ustanu ujutru u 7h i budu produktivni čitav dan na poslu. A ja nisam zabušant kao neki koji pričaju kako se ubijaju od posla, a ustvari dođu u kancelariju i piju kafu do podne. Znao sam da dokle god radim – radiću taj posao najbolje što mogu.
• Iako solidna primanja, nedovoljno vremena da se zarađen novac kvalitetno potroši ili uloži u nešto što mi pričinjava veće zadovoljstvo i utiče na kvalitet mog života. Po mom mišljenju, sam novac u ovom slučaju značajno gubi vrednost.
• I naravno, manjak vremena za bavljenje muzikom. Da li treba da pomenem da za dve godine gotovo da nisam napisao ni jednu pesmu!?

Plus (+):

• Finansijska sigurnost i stabilnost. Redovna mesečna primanja.
• S obzirom na nedostatak vremena i mogućnosti trošenja previše novca, prilika i da novac uštedim. Sreća u nesreći, rekao bih.
• Radni staž (penziono i zdravstveno).
• Radno iskustvo, reference koje redovno unapređuju moj CV.
• Uglavnom dobri ljudi na poslu. Prijatna atmosfera i dobro slaganje sa većinom kolega.
• Posao u blizini kuće, maksimalno 10 minuta kolima, ili pola sata peške, dakle, ušteda vremena, bez prelazaka beogradskih mostova i nervoze u saobraćaju barem dva puta dnevno.
• Fleksibilni “dress code”, ne moram da nosim bilo šta u čemu se ne osećam prijanto.

Sumiranje

Možda bi moja odluka bila drugačija da su trenutne okolnosti bile drugačije. Ipak još uvek nemam decu, niti sam zaglavljen u kreditima, tako da je svakako olakšavajuća okolnost bila to što niko ne zavisi od mene. Jednostavno, ako moj plan propadne, jedino ću ja ispaštati. To mi je nekako uvek bilo jako bitno, ako padaš da barem ne vučes nikoga za sobom. Olakšavajuća okolnost bila je i to da sam stekao ušteđevinu sa kojom bih mogao da se izdržavam neko vreme dok ne probam nešto drugo.

Ok, suština svega je bila to da mi je trebalo više vremena i više fleksibilnosti da se uklopim u sve što želim. Ali, da odmah razrešimo, nisam lenjivac, niti sam hedonista. Za mene sloboda predstavlja mogućnost izbora, a ne odsustvo obaveza. (Tweet!) Upravo iz tog razloga sam želeo više vremena. Da bih se više posvetio onome što smatram da će poboljšati moj život, da bih polagao račune pre svega samom sebi pa tek onda eventualno nekom drugom. Nije da nisam voleo web development i svoj posao, samo sam mislio da je stalno zaposlenje nešto sto me koči u daljem napredovanju i doneo odluku koju lično smatram hrabrom, a neki bi je sigurno nazvali i budalaštinom. No, ima nas raznih.

Zapravo, mislim da je posao koji mi se desio bio sjajna stvar, čak šta više – neophodan. Veliko iskustvo, kvalitetni ljudi od kojih sam dosta naučio i napredovao. Ali, postoji ta neka začarana linija koja kada se pređe, sve to počne da te ograničava. Na kraju krajeva, svoj rad u firmi od dve i po godine doživeo sam kao jednu kvalitetnu simbiozu. Firma je iz mene crpela vreme i energiju i ostvarivala profit, a ja iz nje znanje, iskustvo i novac. U onom trenutku kada sam smatrao da je ta simbioza počela da ide više u korist firmi nego meni samom i kada se su se stvari sve više svodile na novac, a sve manje na znanje i iskustvo, tada sam doneo odluku da krenem sam sa onim što imam.

Epilog

Matematika je korisna u mnogim situacijama ali ona ipak nudi rešenje samo uz određene uslove i pretpostavke. U realnom životu najčešće ne možemo da sagledamo sve faktore koji utiču na naš život pa samim tim ne možemo sa sigurnošću da znamo kakav će biti ishod onoga što nameravamo da uradimo. Tada nastupa pojava koja je izvan granica nauke. Neki veliki country muzičari rekli bi “Roll a dice and have some faith (baci kockicu i imaj malo vere)”.

Nakon otkaza, odmah mi se otvorila opcija da pređem u drugu firmu za slične uslove, možda čak i nešto bolje u finansijskom smislu. Nakon par dana razmišljanja – odbio sam. Promena same firme bi sigurno unela nešto pozitivno, ali smatrao sam da bih se vremenom sve svelo na isto.

Nisam gubio vreme i odmah sam se posvetio mnogim stvarima koje volim i počeo da se navikavam na novi životni stil. Sada već nekoliko meseci radim kao free lancer, što u prevodu na srpski znači “radnik za honorar” , od projekta do projekta, klijenta do klijenta. A s obzirom da se odavno bavim i muzikom, jako mi je dobro poznato kako to funkcioniše. U proseku su mi mesečna primanja slična u odnosu na ona koja su bila u firmi, sa tendencijom rasta. I ono što je najbitnije, u firmi sam radio oko 200 sati mesečno, sada za isti novac radim gotovo 3-4 puta manje. Možda zvuči kao bajka ali je istina. Ne samo da sam dobio vreme već sam i dobrim poslovnim potezima uspeo da ga iskoristim na najbolji mogući način i ponovo ostvario finansijsku stabilnost. Za razliku od gazde u Srbiji, neki strani klijenti imali su više “sluha” za cenu mog vremena i kvalitet mog rada.

Napomena:

• Zdravstveno osiguranje možete regulisati preko biroa za zapošljavanje.
• Postoji mogućnost uplate penzionog fonda privatno u nekoliko banaka u Srbiji.
• Postoji mogućnost registrovanja sopstvene agencije ili firme.

Vreme koje sam dobio, ili , ponosno ću reći, sam sebi omogućio, sada koristim na lično usavršavanje znanja u okviru web developmenta i internet preduzetništva, ali u pravcu koji sam biram. Takođe, imam više vremena za ljude koji su mi dragi, i mogu da ne radim ceo dan ništa ako hoću da se odmorim i napunim baterije. Moj vikend mogu da budu i ponedeljak i utorak (divnog li osećaja), isto kao što subota i nedelja mogu da budu radni dani ako mi to odgovara u datom trenutku. Kao što vidite, imam vremena da napravim svoj blog i da pišem ovaj tekst. I naravno, imam više vremena da se bavim nekim lepšim stvarima na ovom svetu kao što su muzika i… Kao što je muzika.

Topla preporuka

Već sam na početku napisao da je ovo samo jedan slučaj u kome sam ja glavni akter, dakle, moje subjektivno viđenje stvari. Naravno da odluke zavise od vaših ličnih afiniteta i delatnosti kojom se bavite, to je sve relativno. Preporučio bih knjigu Platon a ne prozak (autor je Lou Marinoff), koja se bavi filozofskom terapijom i njenom praktičnom primenom na donošenje važnih životnih odluka. Drugim rečima mogućnošću sopstvenog izbora u zavisnosti od ličnih afiniteta i preferencija.

Preporučujem da posetite i leavingworkbehind.com – personalni blog Toma Ewer-a, mog poznanika i saradnika firme u kojoj sam radio. Blog se bavi motivacijom ljudi da pronađu i afirmišu svoj preduzetnički duh, da pokrenu inicijativu i prestanu da zavise od drugih. Informacije delimično dotiču temu ovog teksta ali se njome bave mnogo dublje i opširnije.

I za kraj, jedna izreka: “Možemo prodati svoje vreme, ali ga ne možemo kupiti natrag.” (Tweet!)  Dakle, pamet u glavu i pazite kome se “prodajete”.