Razmišljajući o uglavnom bezbrižnom periodu svog detinjstva setio sam se jedne interesantne teme. U vrtiću i osnovnoj školi, kao i mnoga deca, često smo pravili kule u pesku, a kasnije se igrali svakakvih družina gde smo gradili sebi kućice, skloništa i baze po kraju.
Jedna grupa dece (u kojoj sam bio i ja), imala je tendenciju da učestvuje u aktivnostima vezanim za izgradnju tih naših “jazbina”. Neki su donosili vodu i hranu, neki igračke, neki su donosili cigle, kanap i pruće, i svako je dao neki svoj doprinos u skladu sa svojim mogućnostima i željom da se nešto napravi.
Druga grupa, imala je tendenciju da poruši sve što mi napravimo. Svi oni imali su neke lične razloge za to, ali jedna stvar je bila zajednička za sve njih, hteli oni to da priznaju sebi ili ne. Nisu se osećali dovoljno sposobnim da izgrade nešto svoje.
Moralno gledano, mi smo bili dobri, a oni su bili loši. Ipak, mnogi su često više voleli njih jer su im ti nestašni delovali interesantnije i zabavnije pa su među njima pronašli svoje utočište. Ali, i mi smo umeli da se zabavljamo, upravo gradeći “naš mali svet”, u kome smo se kasnije još više igrali i bili još srećniji. Nije nam trebao niko sa strane da nam kaže da nas voli i da smo interesantni. Voleli smo se međusobno.
Ta druga deca, izrasla su u “zrele” ljude koji sada kvare neke druge “igre”. Zato verujem da postoje i dobri i loši ljudi. I verujem da su loši ljudi upravo oni koji nisu dovoljno sposobni da budu dobri. Pasivnost ubija, a višak energije se često prazni u pogrešnom smeru.
Sloboda izbora svakako zavisi od vaših mogućnosti. Zato imajte volje, budite hrabri, pobedite ograničenost i steknite mogućnost.
Ili, izvolt’ te, hakujte mi blog, ako mislite da možete i da je to lepše.
